Sta je bilo dalje

Max nastavlja rad u malom improvizovanom studiju kod kuce.
Nastoji da pribavi novije, bolje instrumente i tehniku koja se u tim ranim 'techno' godinama naglo razvijala i usavrsavala.
Radio je sa klavijaturom-semplerom Roland D-20 i ritam masinama TR-606 i TR-909 (takodje Roland) i, naravno, sanjao o Fairlight-u, kakav su koristili Yello ili Jean-Michel Jarre.
Nova tehnika je bila skupa i iziskivala dosta novca. Nedostak novca za sve potrebne preskupe 'alatke' nadoknadjivan je kretivnoscu. Koristeci mikrofon semplovao je najrazlicitije zvuke koje je kasnije majstorski obradjivao i implementiirao u snimcima.

Na jednom snimku moderne obrade "Can-Can"-a, solo deonica je odsvirana originalnim cvrkutom pravog pravcatog vrapca!
Bilo je i neobicnih situacija, kao kada je sa mikrofonom u ruci i slusalicama na usima, snimao udarac cekicem u metalni 'gelender' u hodniku, na zaprepascenje komsija iz zgrade.

Njegova posebna sklonost, moglo bi se reci 'specijalnost', bila je modifikovanje ljudskog glasa. Tu je postizao neverovatne rezultate, glasove koji zvuce nekako nestvarno a daju fantasticne emocionalne efekte, istovremeno zadrzavajuci osnovni humani izraz, sto je zatim efektno ukomponovao u svoje aranzmane.

Mada je oduvek radio sa sintisajzerima, Max nije voleo da korsiti ordinarne sintetizovane zvuke. Vise su ga privlacili sempleri, kojima je moguce na klavijaturi dobiti i koristiti originalne ili modifikovane i obradjene prirodne zvuke - instrumenata, ljudskog glasa ili zvukova iz okoline, u cemu mu, slobodno se moze reci, nije bilo ravnog. Ovo ce se potvrditi kasnije, kad bude pozivan da saradjuje na muzici i aranzmanima za mnoge tadasnje velike zvezde, o cemu ce kasnije biti vise reci.

Jedan sjajan anegdotski dogadjaj zbio se jednom prilikom kada je Maxov bliski prijatelj i saradnik u mnogim muzickim 'avanturama' zeleo da zajednicki urade novi cetiri-cetvrtinski aranzman starog hita “Hi-Lili, Hi-Lo” (nastalog davno pre Maxovog rodjenja, daleke 1952. g, poznatog iz filma "Lilly" kao trocetvrtinski slager, valcer). Buduci da su 4/4 verzije vec radili Manfred Mann (1965) i Alan Price Set (1966) u tadasnjem beat maniru, Max je predlozio da naprave swing verziju, sa sve big-bandom, koji je naravno sam kompletno odsvirao koristeci samo Roland D-20 (za mocniji D-50 jos uvek nije bilo novca).
I? - kada su snimak pustili drugom prijatelju, poznatom multi-instrumentalisti (sopran, alt, tenor, bariton saksofoni, klarinet, flauta...) Ivanu Svageru iz Jazz orkestra RTB, covek je rekao otprilike - ovo je odlicno, a koji muzicari su vam odsvirali duvace?!
Tako iskusan profesionalac, vrhunski majstor duvackih instrumenata, nije mogao da poveruje da su svi duvacki instrumenti, doduse pravi (semplovani), ali odsvirani klavijaturom, od strane samo jedne osobe.
To je bio Max, u punom sjaju svog raskosnog talenta, neverovatnih kreativnih mogucnosti, ideja, znanja, vestine, stvaralacke energije i entuzijastickog zanosa.

Zaista, zadivljuce je bilo Maxovo umece da koristi sempler na takav nacin da zvuci potpuno kao originalan instrument ciju boju trenutno koristi. Ovde treba pomenuti da ako se na klavijaturi koristi zvuk (boja) recimo gitare ili saksofona, sviranjem na uobicajeni nacin klavijatura uvek zvuci prepoznatljivo, kao klavijatura samo sa odredjenom bojom registra. Medjutim da se dobije utisak da je melodija odsvirana zaista na tome instrumentu (gitari, saksofonu), treba biti izuzetno nadaren, vest, i odlican poznavalac mogucnosti instrumenta i tehnike sviranja na njemu.

Mozda jos negde postoje snimci jedne numere koju je Max snimio sa semplerom Roland, koristeci zvuk akusticne gitare sa plasticnim zicama. Rezultat je fantastican - melodija 'zaista' odsvirana na akusticnoj gitari, sa svom dinamikom i izrazitim filingom, cuju se cak i 'fercerovanja' zice o pragove i povremeno 'cupanje' zica...

Max dalje, uz podrsku prijatelja, snima u 'praznim', slobodnim, treminima u nekim od beogradskih studija, a za rad kod kuce on i njegov prijatelj koriste mali 10-kanalni Yamaha portabl kasetni recorder, Maxov Roland i ritam masinu. Na tom mini kasetnom "studiju" paralelno prave nove aranzmane starih hitova (projekat Maxovog prijatelja), dok Max radi sopstvenu muziku.

Tada nastaju neki od najboljih njegovih samostalnih radova kao "Colors and stars", "Never say never"... Naravno, u demo verzijama. Nesto kasnije, u jednom od studija u kojem je povremeno radio i kao snimatelj, da bi umesto honorara zaradio vreme (sate) za sopstvene snimke, nastaju prve radne studijske verzije ovih numera.

Pojedine beogradske radio stanice (Studio B, Bgd-202, i druge) emitovale su ove snimke u svojim emisijama, tako da je i siri krug slusalaca mogao da upozna novije Maxove radove.


(mala pauza do sledeceg nastavka)